Kako ćemo kupovati u budućnosti: Supermarket 2.0

Autor: Sandra Kravitz

Ovaj tekst mi je već neko vreme na umu (tačnije, od kako sam u junu pročitala tekst Na blogu Mashable Why Spermarkets Are So 20th Century), a idealan povod (ne uzrok) je došao sa trodnevnim bojkotom hipermarketa u Srbiji.

Nemamo vremena za redove na kasama

Neosporna činjenica je ne samo da većina ljudi ima sve manje slobodnog vremena na raspolaganju, već i težnja da se to slobodno vreme utroši što kvalitetnije. Balansiranje između 9-17 radnog vremena, dece sa svojim školskim i vanškolskim aktivnostima, želje (i potrebe) za fizičkom aktivnošću, vodi ka tome da za kupovinu namirnica ostaje vrlo malo vremena, tek onoliko koliko je to zaista neophodno.

Kako da vreme koje potrošimo na kupovinu namirnica oslobodimo za nešto drugo, a da ipak imamo i namirnice u frižideru?

Virtuelni supermarketi – kupujte usput

Britanska kompanija Tesco je izašla u susret svojim kupcima u Seulu tako što je ponudila virtuelne police svog marketa uz put do kuće/posla: na autobuskim stanicama,  metro stajalištima, na zidovima tržnih centara. Sve što je potrebno za kupovinu jeste da preuzmete aplikaciju za svoj mobilni telefon, pronađete proizvod koji vam odgovara, skenirate QR (kju ar) kôd i pri završetku kupovine naglasite gde želite da vam namirnice budu dostavljene (istog dana).

Lično, interesantna mi je perspektiva zarade, u smislu koliko se uštedi zbog toga što:

nema potrebe za zakupom lokala velike površine na traženim lokacijama (potreban je prostor za skladištenje, što imaju i regularni supermarketi, i vozila za transport);

kasiri i izlagači robe postaju nepotrebni (zaposleni su radnici na pakovanju robe, i vozači koji raznose namirnice);

mogućnost krađe skoro i da ne postoji (ne možete ukrasti sa police; magacin, kao i svaki drugi, može biti obijen).

Virtuelni supermarketi nisu daleka budućnost, već realna sadašnjost. Konkurencija na tržištu primorava učesnike da se bore za svakog kupca ponaosob, a jedan od načina je i cena. Kada iz nje izuzmete sve nepotrebne troškove, možete konkurisati na tržištu i znatno nižim cenama od drugih učesnika.

Šta je sa web supermarketima?

Prema podacima iz teksta, samo 2% kupovine namirnica u SAD se obavlja putem Interneta, znatno manje nego što se, recimo, istim kanalom kupuju proizvodi za kućne ljubimce, knjige, oprema za bebe i kozmetički proizvodi. Da li ovo znači da nema mesta web kupovini namirnica?

Predrasude koje važe za Amerikance kažu da su lenji; zbog čega u tom slučaju web kupovina namirnica nije na znatno višem nivou, kad online kupovina  u SAD beleži neprestani porast od četvrtog kvartala 2009. na ovamo? Preko web prodavnica se najviše kupuju digitalni sadržaji i pretplate, potrošačka elektronika, cveće, pokloni i čestitke, kompjuteri, odeća i modni dodaci.

Šta je to onda sa namirnicama? Zbog čega je lakše poručiti računar od par stotina dolara, nego hleb i mleko? Odgovor se nalazi u komentarima čitalaca na pomenuti Mashable tekst: namirnice se kupuju sveže, a u to se uverite tako što pogledate robu koju kupujete. Meso, voće, povrće, riba – ovo su proizvodi koji se biraju “na oko”, odnosno, vizuelno ocenite da li je sveže.

Možda u ovome leži potencijalni uspeh virtuelnih supermarketa: vizuelno, proizvod je ispred vas u svojoj punoj veličini pa, iako ne možete da ga pomirišete, ipak imate drugačiji subjektivni doživljaj, nego da gledate u slike na svom monitoru, ili telefonu (ovo je odgovor na pitanje zašto se Tesco odlučio da aplikaciju za telefon dopuni delimično opipljivim proizvodom).

Originalni tekst pročitajte ovde.