Disleksija – vodič za nastavnike i roditelje
Disleksija je jedna vrsta problema sa učenjem koji dete sprečava da savlada školsko gradivo jednako kao i njegovi vršnjaci. Ako primetite znakove disleksije kod vašeg deteta mi imamo nekoliko sjajnih saveta kako da mu pomognete.
Odmah da vas razuverimo i kažemo vam da disleksija nema nikakve veze sa inteligencijom i da roditelji čim primete kako dete ne postiže dobar uspeh u školi pomisle ili da jednostavno ne razume, ili da je lenjo, nezaineteresovano i ne toliko pametno koliko se njima činilo. Ako vaše dete ima disleksiju sigurno ste si postavljali ova pitanja više puta jer vam nije bilo jasno zašto se dete toliko muči da pročita najobičniju knjigu primerenu njegovom uzrastu. Kod dece sa disleksijom možete primetiti i znakove frustracije posebno kada se porede sa vršnjacima koji sa lakoćom prolaze gradivo. Dobra vest je što disleksija više nije nepoznanica i postoje mnogi načini kako da pomognete detetu.
Šta je disleksija?
Između 5-10 odsto dece školskog uzrasta ima problema sa učenjem, a u najvećem broju slučaja krivac za to je upravo disleksija koja obično uzrokuje na prvom mestu poteškoće sa pisanjem i čitanjem. Pošto je to ipak ključno za savladavanje gradiva , jedno vuče drugo i deca postižu loš uspeh u školi. Deca koja imaju disleksiju imaju poteškoće sa procesuiranjem informacija dok gledaju u napisanu reč, a često imaju problem da povežu zvuk sa određenim slovom što vodi do problema sa čitanjem, pisanjem, slovkanjem i matematikom.
Prvi znakovi i simptomi disleksije
Simptomi variraju od osobe do osobe i ne postoji konkretan šablon. Kod mlađe dece možete primetiti neke od sledećih simptoma:
- Problemi sa izgovorom.
- Problem sa rimovanjem reči.
- Poteškoće u učenju osnova kao što su abeceda, boje i brojevi.
- Problemi sa pisanjem i drugim motoričkim sposobnostima.
- Često mešanje slova koja su sličnog oblika.
- Poteškoće sa povezivanjem slova i sa zvukovima.
Kod starije dece od simptoma se javljaju:
- Problemi sa čitanjem i pisanjem.
- Poteškoće sa savladavanjem gradiva.
- Poteškoće sa učenjem stranog jezika.
- Ružan rukopis.
- Problem sa pamćenjem brojeva.
- Problem sa praćenjem rečenice i određivanja s leva na desno pravca.
Uzroci i komplikacije
Istraživanja su pokazala da disleksiju uzrokuje drugačiji način procesuiranja informacija u mozgu, a tačan uzrok se ni dana danas ne zna. Nekoliko studija koje su objavljene na temu disleksije tvrde da genetske predispozicije igraju veoma važnu ulogu i ako su roditelji disleksični velika je verovatnoća da će biti i dete.
Ono što se sigurno zna jeste da deca koja imaju disleksiju su pod većim rizikom od nekih težih emocionalnih problema, što zbog samog stanja, što zbog svakodnevne frustracije sa kojom se susreću tokom školovanja. Istraživanja su pokazala da se kod ove dece problemi počnu javljati čim krenu u školu, a u predškolskim ustanovama se obično veoma dobro prilagođavaju.
Ukoliko roditelji i nastavnici ne otkriju na vreme da dete ima problema sa učenjem može doći do nesuglasica, mogu smatrati dete lenjim i da se jednostavno ne trudi što može dovesti i do čestih svađa u porodici, a dete može početi misliti za sebe kako je glupo i nije dovoljno dobro.
Šta nastavnici treba da znaju o disleksiji
Osobe koje bi prve trebalo da primete da dete ima problema sa učenjem su svakako učitelji i nastavnici jer oni sigurno više prate detetov rad nego njihovi roditelji od samog početka školovanja, a kao što smo već rekli na početku čak 1 od 10 dece u razredu je disleksično prema dosadašnjim statističkim podacima.
Zahvaljujući novim tehnologijama i profesionalnom razvoju u posljednjih 10 godina je došlo do velikog pomaka kad je u pitanju tretiranje disleksije, a najveći teret ipak pada na nastavnike. Stručnjaci kažu da je disleksija veoma ozbiljan problem jer kod većine dece ne bude dijagnostikovana, a čak i ako se utvrdi deca u većini slučajeva ne dobiju odgovarajući tretman što može uticati na ostalu decu u razredu. Autorka jedne od najboljih knjiga vezanih za temu disleksije, Sally Shaywitz, koja je zajedno sa svojim suprugom Bennettom 2003. godine izdala delo koje se smatra jednim od najboljih priručnika za lečenje disleksije kaže da su najjednostavnije rečeno, dislekičari osobe koje sve rade ručno umesto automatski.
Nastavnici su ključni
Pošto su u slučaju disleksije neophodne instrukcije jedan na jedan koje uključuju fonetski program to znači da su nastavnici ključne osobe kad je u pitanju poseban način učenja koji se mora primeniti kod ovakve dece da bi im uspeh bio zagarantovan. Ukoliko ste nastavnik, učitelj, volite svoj posao i želite da pomognete svakom detetu sa disleksijom evo šta sve treba da znate.
Za početak važno je da na vreme prepoznate prve znakove disleksije koje smo naveli na početku teksta. Dakle, ako dete pati od disleksije vrlo verovatno će imati problem sa čitanjem jednostavnih reči, sa povezivanjem galsova i slova, permutovaće slova u reči kao i reči u rečenici.
Treba da znate i to da su deca koja pate od disleksije obično prosečne ili nadprosečne inteligencije i u većini slučajeva njihova disleksija se podvodi pod lenjost i nezainteresovanost. Daleko je od istine misao da su deca koja imaju disleksiju manje motivisana i zainteresovana za učenje od ostale dece. Ono što ih može obeshrabriti jeste frustracija koja nastaje zato jer im je sve ono što je drugoj deci jednostavno, teže. Upravo zbog toga disleksična deca izbegavaju čitanje i imaju problem sa rešavanjem nekih najjednostavnijih zadataka u određenom vremenskom periodu. Ponekad može izgledati da se ne trude dovoljno čak i ako rade mnogo više od ostale dece.
Najproblematičnije oblasti dece sa disleksijom su:
- Pisanje slova/pisanje brojeva unazad, a najviše ih bune /b/ i /d/ ili/p/ i /q/, znači imaju problem sa raspoznavanjem i pisanjem sličnih slova i brojeva 6 i 9.
- Imaju problem sa spajanjem glasova da bi kreirali reč.
- Imaju problem sa rastavljanjem reči na slogove.
- Teško im ide fonetsko slovkanje.
- Takođe, veoma često menjaju reči koje se slično izgovaraju.
- Loše raspoznaju reči.
- Imaju problem sa sekvenciranjem.
Sve su to stvari koje bi na prvom mestu trebalo da primeti prosvetni radnik koji kad je u pitanju gradivo i učenje sa detetom provodi mnogo više vremena nego roditelji, posebno zato što većina roditelja veruje da deca treba sama da izvršavaju svoje zadatke bez posebne pomoći, da bi bila samostalnija i stekla radne navike. Što nije daleko od istine, ali ako vidite da se dete muči poduzmite nešto.
Da bi nastavnici efikasno pomogli detetu sa disleksijom oni ne samo da moraju primetiti samo jezičku slabost učenika već i da razumeju njihovu snagu. U svojoj knjizi Sally Shaywitz kaže da nastavnici moraju zauzeti kritički stav i uključiti sve svoje sposobnosti za rešavanje problema. Ona navodi i da su disleksična deca veoma snažna i odlikuju ih osobine poput:
- Rasuđivanje
- Oblikovanje pojmova
- Razumijevanje
- Opšte znanje
- Rešavanje problema
- rečnik
- Kritičko razmišljanje
Nastavnici na prvom mestu treba da podstiču ove osobine kod dece koja su disleksična jer se na taj način razvija prirodna sposobnost deteta da pokaže i otkrije svoje najveće slabosti na kojima je potrebno posebno raditi. Neki od posebnih načina na koje nastavnici mogu pomoći deci su sledeći.
Stvaranje multisenzornog okruženja. Jedan od najefikasnijih načina za pomoć deci sa disleksijom je sigurno multisenzorno okruženje, što u praksi znači da učenik treba da koristi dva ili više čula za vreme procesa učenja. Na primer, deca bi mogla pomoću narandže ili nekog drugog voća učiti razlomke ili pisati slova u pesku da bi lakše savladala azbuku.
Podsticanje verbalnog učestvovanja. Neki nastavnici mogu deci davati usmene ispite umesto onih pismenih, a isto tako veoma je važno da nastavnik pre nego kaže učeniku da nešto na glas pročita da ga pita da li mu je to ugodno.
Glasovna osveštenost pre čitanja. Glasovna osveštenost je mogućnost rastavljanja reči na njene najmanje glasovne jedinice. Mnogi disleksični učenici imaju problem sa glasovnom svešću i ako se ne prepozna, čitanje može biti uveliko otežano.
Korištenje memorije kao strategije. Mnemotehnika ili osmišljavanje šašavih pesmica i priča mogu pomoći deci kod slovkanja ili rasporeda reči u rečenici.
Fokusirajte se na čitanje. Disleksična deca se uglavnom fokusiraju na svaku reč pojedinačno kad čitaju, oni se koncentrišu na zvuk svake reči i upravo zbog toga oni često propuste značenje i koncept onoga što čitaju. Nastavnici treba da zaustavljaju decu kad čitaju, navedu ih da sumiraju do tada pročitano te postavljaju pitanja o tekstu da bi čitali sa razumevanjem.
Posebni zadaci na CD-u. Postoje mnoge knjige u audio verziji koje deca mogu slušati i u isto vreme pratiti tekst u knjizi da bi lakše razumeli o čemu se radi. Deca sa disleksijom imaju problem sa sekvenciranjem i zato su im neophodna kratka, direktna uputstva koja će im pomoći.
Priprema za učenje lekcije. Prije samog početka učenja deci je potrebno objasniti o čemu se tačno radi u lekciji koja će se taj dan obrađivati kao i šta sve sadrži knjiga kad je ta lekcija u pitanju. Kad završite razgovor o lekciji sumirajte sve što ste naučili.
Nastavnici treba da znaju da baš kao što su sva deca različita tako su različita i deca koja pate od disleksije i potrebno im je pristupati na različite načine. Ponekad su potrebni posebni časovi da bi dete bolje savladalo gradivo i jedino na taj način nastavnik može da se posveti detetu i otkrije koje su mu najveće slabosti kad je u pitanju učenje.
Važne činjenice
Ako deci sa disleksijom želite pristupiti na pravi način trebalo bi da budete upoznati sa nekim od najvažnijih činjenica vezanih za ovaj problem.
Disleksija nije vizuelni problem. Disleksična deca slova i reči vide kao i svi mi. To znači da od posebnih nastavnih sredstava kao što je papir u boji ili vizuelna terapija sa sočivima u boji neće biti pomoći.
Disleksija se ne može prerasti. Činjenica je da ljudi koji se rode sa disleksijom, umiru sa disleksijom i to nije nešto što se može prerasti, jedino je moguća korekcija putem vrednog rada i truda da bi bolje savladali čitanje i pisanje i na neki način prihvatili problem koji imaju.
Disleksična deca nisu manje inteligentna. Često se misli da su deca koja imaju poteškoće sa čitanjem i slovkanjem na nižem intelektualnom nivou što je potpuno pogrešno. U većini slučajeva deca sa disleksijom imaju natprosečni koeficijent inteligencije i u većini slučajeva imaju veći potencijal od ostale dece u razredu.
Samo jedan nastavnik može promeniti život deteta sa disleksijom. Veoma je važno da samo jedan nastavnik među mnoštvom sa kojim će se dete susresti tokom školovanja prepozna disleksiju i pristupi detetu sa željom da pomogne, pa da se detetov život promeni iz korena. To možete biti baš vi ako poželite naći prave razloge zbog kojih dete u vašem razredu koje smatrate natprosečno pametnim ima problem sa najosnovnijim zadacima.
Kako pomoći detetu sa disleksijom ako ste roditelj
Koliko su bitni nastavnici kad je u pitanju disleksija, ništa manje bitni nisu roditelji. Ovo je deo koji treba da pročita svaki roditelj koji sumnja da njegovo dete pati od disleksije.
Za ovo stanje ne postoji lek i sve se svodi na konstantni rad i vežbanje i to od najranijeg detinjstva. Ukoliko ste primetili kod deteta znakove disleksije odmah se posavetujte sa pedijatrom ili školskim psihologom koji će vas uputiti i svaetovati šta dalje da radite. Za početak, lekar će sigurno isključiti probleme sa vidom i uputiti vas kod specijaliste koji će obaviti potrebne testove da bi se sa sigurnošću utvrdila dileskija.
Većina dece s vremenom nauči čitati i pratiti nastavu u učionici. Nastavnici bi takođe trebalo da imaju poseban pristup da daju detetu više vremena i dozvole mu da se odmori. Vi kao roditelj, takođe možete uraditi mnogo toga da pomognete detetu.
Edukujte se. Naučite sve što je potrebno da znate o disleksiji da biste bolje mogli razmeti kroz šta prolazi vaše dete.
Pobrinite se da dete dobije pravu pomoć. Proverite kako se nastavnici i terapeuti odnose prema detetu i da li situaciju prihvataju na ozbiljan način.
Često čitajte detetu. Često zajedno čitajte, vi čitajte detetu pa ga podstičite da ono čita vama.
Podstičite dete da se bavi aktivnostima u kojima uživa. Neka dete odabere aktivnost koja ne uključuje pisanje i čitanje i u kojoj će uživati, nije važno da li je to muzika, crtanje ili neki sport.
Pohvalite dete za trud. Svaki put kad primetite da se dete trudi, pohvalite ga.
Ukoliko primetite da je dete previše pod stresom zbog učenja i ima emocionalnih problema, obavezno potražite stručnu pomoć i ni u kom slučaju ne zanemarujte taj problem.
