Terapija igrom – da se deca osećaju bolje i poprave ponašanje
Terapija igrom je način da svojoj deci pomognete da se osećaju bolje, ali i da poprave ponašanje ako za to ima potrebe. Donosimo vam sve što treba da znate o ovoj vrsti terapije.
Svaki roditelj na neki način upoznaje svoje dete i uči o njemu tako što ga posmatra, prati njegovo ponašanje, način na koji se igra i reguje na razne životne situacije. U trenucima kad ne ide sve onako kako mi mislimo da treba, ako se dete bezobrazno ponaša, ne želi da sluša niti da ispunjava svoje obaveze ili ako je dete tužno ili anksiozno to je obično znak da ne može na pravi način da se izbori sa problemima sa kojima se susreće niti podnese obične životne situacije. Pročitajte i “Jeste li vi krivi za ružno ponašanje vaše dece”.
Kada se takve promene dogode roditelji se obično zabrinu da će se detetovo ponašanje pogoršati, a u takvim situacijama velika je verovatnoća da ćete primiti i pritužbe na detetovo ponašanje od strane učitelja, nastavnika, vaspitača ili roditelja druge dece. Sve to kod roditelja može izazvati osećaj obeshrabrenja, nesigurnosti i nesposobnosti. Bez obzira na to kakav je problem u pitanju roditelji odmah traže pomoć da bi svom mališanu pomogli, a jedan od najboljih načina pomoći u ovom slučaju je svakako terapija igrom koja deci pomaže da savladaju emocionalne i probleme sa ponašanjem na sasvim jedinstven način.
Šta je to terapija igrom?
Terapija igrom je psihoterapeutski tretman posebno osmišljen za pomoć deci između tri i 12 godina koga obavljaju profesionalni terapeuti posebno obučeni za ovakav vid terapije. Cilj ove terapije jeste da se ispita dečije ponašanje, pronađe problem i pokuša ga se rešiti, a sve kroz neku vrstu igre. Terapija se obično obavlja u posebno opremljenim igraonicama u kojima se nalaze i posebno odabrane igračke koje deci pomažu da izraze svoja osećanja, podstiču ih da izgrade samopouzdanje te da se zdravije i primerenije ponašaju.
U klasičnoj igraonici za ovakav vid terapije obično se nalazi mala kutija sa peskom u kome se nalaze male igračkice (lutke ljudi, životinje, autići, likovi iz crtića), lutke, plišane igračke, kućica za lutke sa minijaturnim nameštajem, lutkice koje se mogu oblačiti, materijal za crtanje, igračke za gradnju kao i pribor za sportske igre košarku, fudbal…
Terapije obično počinju tako da terapeut navodi dete da se u potpunosti otvori i to tako što mu dozvoljava da se igra čime god poželi i da radi šta god hoće sve dok ništa ne lomi i nikoga ne povređuje. Kako tretman napreduje i odmiče, terapeut podstiče dete da se igra sa određenim igračkama i učestvuje u posebnim aktivnostima koje mogu pomoći da se problem lakše reši.
Sigurno vas zanima kako to konkretno terapija igrom pomaže da se popravi detetovo ponašanje ili da dete reši neki emocionalni problem. Donosimo vam konkretne odgovore na pitanja: na koji to način terapija igrom pomaže detetu da se oseća bolje, koje su dobrobiti ovakvog vida terapije i mnoge druge.
Krenimo redom.
Suočavanje sa stresnim i traumatičnim situacijama
Ponekad deca u svojim malim životima prolaze kroz iskustva koja za njih mogu biti poprilično stresna i predstavljaju traumu. Sva ta teška iskustva dečiji mozak ne procesuira na normalan, uobičajen način kako to biva kod odraslih osoba, već mogu podsvesno uzrokovati određene probleme i promene u detetovom ponašanju, a da ono nije svesno šta je tome uzrok.
Da bi se dete osećalo bolje i da bi popravilo sopstveno ponašanje neophodno je da postane svesno traume koju je proživelo i na neki način je prilagodi svom svakodnevnom životu i onome šta već zna o svetu u kome se nalazi. To se obično naziva i “procesuiranje iskustva” koje podrazumeva izražavanje misli i osećanja što pomaže da dete shvati situaciju kroz koju je prošlo, a koja je kasnije izazvala promene u ponašanju. Upravo kroz takav proces prolaze i odrasli kad je u pitanju standardna psihoterapija.
Kod dece su stvari nešto drugačije, jer pričanje o problemima koristeći samo reči može predstavljati problem posebno ako deca nemaju dovoljno razvijen govor, a vokabular im je još uvek poprilično siromašan. S druge strane, mi dobro znamo da se deca mnogo bolje izražavaju kroz igarnje nego kroz pričanje i zato je terapija igrom sjajan način za rešavanje njihovih problema. Za vreme igre, deca upotrebljavaju maštu i izražavaju svoje misli i osećanja simbolički, pomoću igračaka što pomaže terapeutima da lakše shvate šta je to što dete muči. To znači da će ono što je uticalo na promenu detetovog ponašanja ono na neki način pokazati i prikazati za vreme igre. Na primer, dete koje je bilo sudionik u saobraćajnoj nesreći će se verovatno igrati tako što će sudarati dva autića, na taj način simulirajući automobilsku nesreću. Dete koje često sluša svađe roditelja će isto to demonstrirati sa lutkicama koje su mu ponuđene za vreme terapije. Igračke pomažu deci da sve ono što ne mogu objasniti rečima prikažu na primeru.
Ono što je najpozitivnije kad je u pitanju terapija igrom je to što se deca samim izražavanjem emocija i opisivanjem teških situacija kroz igru zadiru u samu srž problema što automatski utiče na pozitivnu promenu ponašanja. Kada se detetu pruži šansa da procesuira i pokaže sve ono što ga tišti ono razvija sposobnost suočavanja sa problemima, lošim osećanjima i traumama. Baš kao što telo zaceli od fizičkih povreda uz određene lekove i terapije isto tako dečiji emocionalni sistem se oporavi od raznih “rana” koje ga muče putem igre. Za vreme terapije, terapeuti se igraju sa decom tako da da kod njih razviju sposobnost samozacelenja, podstiču detetov razvoj na emotivnom i psihološkom nivou. Na tereapiji igrom deca ne treba da pričaju o problemu da bi se osećala bolje.
Izražavanje osećanja
Terapija igrom deci pruža priliku da izraze svoja osećanja na način koji je možda neprihvatljiv u njihovom svakodnevnom okruženju. U školi ili vrtiću deca nemaju tu priliku i izražavanje osećanja se može protumačiti kao neprihvatljivo ponašanje. S druge strane kad su kod kuće, deca, posebno ona nešto veća ne žele da kažu šta ih muči iz straha da ne povrede ili razljute roditelje što često biva slučaj jer roditelji obično ne znaju kako da se postave u takvim situacijama.
Samim izražavanjem osećanja kroz igru, za vreme terapije, deca se automatski osećaju bolje jer izražavanje vodi i do razumevanja sopstvenih osećanja što na posletku vodi to smanjenog intenziteta istih tih osećanja. U tom slučaju emocije postaju podnošljivije deci i ne muče ih na način na koji su ih mučile ranije, a deca mogu svu mentalnu snagu usmeriti ka kreativnim aktivnostima koje će im pomoći da problem u potpunosti reše. Sve to kao rezultat donosi bolje samopouzdanje, a samo ponašanje će biti mnogo prihvatljivije i pozitivnije kako za dete tako i za okolinu. Kao krajni rezultat terapije igrom je rast i razvoj psihološkog sveta unutar deteta.
Podsticanje kreativnih misli i novih ideja
Tokom same igre deca izražavaju kreativne misli, a deca na neki način kroz igru uče kako da rešavaju probleme u svakodnevnom životu. Putem terapije igrom deca primenjuju upravo to, a igra im na neki način pomaže da na prvom mestu shvate probleme kroz koje prolaze ili oni sami ili njima bliske osobe. Nakon terapije deca će shvatiti šta im se tačno dešava u životu i to će ih automatski staviti u poziciju da se prilagode situaciji u kojoj se nalaze.
Deca igranjem mogu da odglume drugačiji završetak neke priče koja im se u stvarnom životu desila i na taj način pokažu kakav razvoj situacije bi njih učinio srećnima. Na primer, deca kroz igru mogu pokazati kako je lutkicu povredio ili kaznio neki strašni zlikovac, ali je na kraju spašava superheroj (policajac, vatrogasac, lekar…). Kada se u ovakvoj priči deca povežu sa lutkicom koja je povređena lako će shvatiti kako oni nisu krivi za povređivanje. To im može stvoriti osećaj nade i da shvate kako mogu potražiti pomoć u nekim teškim situacijama.
S druge strane, deca tu povređenu lutkicu na kraju igre mogu učiniti snažnom i opasnom osobom koja povređuje sve ostale igračke. Na taj način deca počinju osećati unutrašnju snagu što može dovesti do toga da sebe doživljavaju mnogo ozbiljnije. Iako u stvarnom svetu deca nemaju tu moć da rešavaju probleme i utiču na važne stvari tokom terapije igrom oni imaju to iskustvo snažne i moćne osobe koja može da promeni svet i to je veoma važno za psihološki razvoj deteta.
Tokom terapije igrom deca takođe mogu da glume određene likove što im pomaže da se poistovete sa tuđim problemima. Na primer, tokom igre dete se može pretvarati da je snažni spasilac, bespomoćna žrtva ili napadač. Na isti način odrasli ljudi tokom terapija pokušavaju problem sagledati iz drugog ugla da bi ga bolje razumeli. Upravo takav pristup decu uči ne samo da bolje razumeju sebe nego im pomaže da razviju osećaj empatije prema drugima.
Razvoj sposobnosti za donošenje odluka
Deci se tokom terapije igrom često pruža mogućnost da samostalno donose odluke što im na neki način omogućava da utiču i kontrolišu okolinu te da snose odgovornost za sopstvene odluke. Ovo može biti od posebne koristi za decu koja su preterano stidljiva (kako da pomogne detetu koje je stidljio pročitajte u tekstu “Dete vam je previše stidljivo? Pomozite mu!) i koja ne umeju da se izbore za sebe u svakodnevnom životu. Ako tokom terapije dete nikako ne može da se odluči sa čime će se igrati terapeut će mu dopustiti da odluči samo bez ikakvog uticaja sa njegove strane. Takav pristup kod deteta razvija samopuzdanje i na taj način dete uči kako doneti pravu odluku.
Za dete koje stalno krši pravila prilika da samo donosi odluke i snosi određene odgovornosti može biti veoma poučna lekcija koju će ono primenjivati i tokom svakodnevnog života. Ukoliko se dete tokom terapije neprimereno ponaša, terapeut će ga usmeravati i oderediti određene kazne kao posledicu loših odluka. Na taj način, dete će kroz igru razvijati samokontrolu.
Podsticanje razgovora o problemima i brige o drugima
Kroz terapiju igrom deca imaju tu mogućnost da na neki način sa određene distance sagledaju probleme, teške situacije, sećanja o kojima im je obično teško pričati pred drugima. Terapija deci pruža priliku da razgovaraju o svojim strahovima, problemima, željama i snovima. Iako je to simbolično, kroz igru sa igračkama, odrasli u detetovom životu, ukuljučujući terapeute i roditelje mogu steći bolji uvid o osećanjima i problemima sa kojima se deca suočavaju.
Kad sve to otkrijete i spoznate lakše ćete naći pravi način da pomognete detetu.
Učenje o novim, drugačijim načinima ponašanja i razmišljanja
Terapeuti će tokom same treapije decu usmeravati na određene aktivnosti koje će deci pomoći da tačno imenuju sve svoje poteškoće sa kojima se susreću u životu. Te aktivnosti treba da budu prilagođene uzrastu deteta. Kod mlađe dece aktivnosti će biti usmerene na igranje sa igračkama, a kod starije na izražavanje kroz pisanje i crtanje.
Na ovaj način terapeuti otkrivaju kritičke misli koje deca ponekad imaju o sebi, a bilo kakve nedoumice će biti razjašnjene i ispravljene u samom startu i biće im obezbeđene prave, istinite informacije koje će im pomoći da razviju nešto drugačiju perspektivu o određenim situacijama. Može se desiti da dete čvrsto veruje kako je upravo ono krivac za bakinu smrt jer se naljutilo na nju iz nekog razloga ili joj uputilo neku ružnu reč. U tom slučaju zadatak terapeuta jeste da kod deteta ispravi takav način razmišljanja i neki način kod deteta eliminiše negativna osećanja koje je takvo verovanje izazvalo te podstakne pozitivnije i veselije misli. Terapeut može da napravi mudru sovu ili igračku kojoj je isto tako umrla baka, ali zato što je bila bolesna, a ne zato što se sova na nju naljutila. Kroz takav primer dete će lakše shvatiti da ono ne može biti krivo za takav razvoj događaja i lakše će se osloboditi osećaja krivice. Pročitajte i tekst “Pomozite detetu da se nosi sa smrću dragih osoba”.
Na isti način deca mogu da usvoje kakvo je primereno ponašanje u određenim situacijama jer se lakše poistovećuju sa igračkama i zabavnim likovima koji prolaze kroz slične situacije kao i oni nego samo na primerima koje im terapeut objašnjava rečima. Pomoću igračaka i igrokaza deca mogu naučiti kako da dele, kako da se pristojno ponašaju, kako da poštuju pravila koja su im roditelji postavili te kako da ispunjavaju obaveze. Pročitajte više: “Naučite dete da deli” i “Kako da decu naučite lepim manirima”.
Pored svega toga terapeuti ovim putem uče decu određenim veštinama koje će im biti od velike pomoći da prevaziđu teške situacije. Među tim veštinama su duboko disanje, vežbe opuštanja i neke druge kojima će dete samo sebe utešiti kad to bude potrebno.
U poslednje vreme se vršila procena od strane stručnjaka kad je upitanju efektivnost ove metode u poslednjih 50 godina rada sa decom. Otkriveno je da deca putem terapije igre mnogo lakše proživljavaju razne socijalne, emotivne i probleme sa ponašanjem. Terapija igrom je takođe sjajan način da se deci pomogne da se oporave od raznih stresnih i traumatičnih iskustava kroz koja su možda prošla.
Ukoliko planirate dete uključiti u ovakav oblik terapije treba da znate da se igra tokom terapije razlikuje od standardne igre i da bi bila efikasna treba da je predvodi profesionalni terapeut koji je obučen posebno za ovakav vid terapije. Terapeuti su obučeni da za mališane stvore sigurno i udobno okruženje i da komuniciraju sa decom kroz igru i na način koji će deca shvatiti kao sastavni deo igre. U takvom okruženju dete lakše savladava emocionalne poteškoće i razvija primerenije ponašanje.
Ukoliko ste kod deteta primetili neku iznenadnu promenu u ponašanju kojoj su prethodile neke teške porodične situacije onda bi trebalo da se posavetujete sa stručnjacima i u svom gradu pronađete odgovarajuću terapiju za vaše dete.
