Voljela bih biti malo srećnija, ali se i s tugom dobro nosim. Smijem se mnogo i tako gubim kalorije. Vjerujem. Volim. Želim. Sanjam. Brzam. Dramakvinujem.
Imala sam baš nešto malo godina kad sam se prvi put susrela sa osmoglavom aždajom koja umije da bude i umiljata. U narodu poznatija kao PMS. Poznata po tome što je žene priznaju i nadaju se muškarcima koji će uspjeti svaki mjesec da je eutanaziraju, a muškarci pojavu PMSa karakterišu kao izmišljotinu.
Danima već bolujem od neizdrža. Imam neke kolapse misli u glavi. Na infuzije ih stavljam, ali ih ni to ne smiruje. Napijem ih, ali se samo teturaju kao pijane žene na štiklama. Uspavam ih, ali se u snovima razigraju i ubijaju me prerazmišljanjem. Te misli.
Društvene mreže su kao ulice velikih gradova. Sreću te informacije i koje ne želiš da znaš, sudaraš se s proizvodima koji te ne zanimaju i non stop se nešto novo dešava pa nastaje gužva.
Neki ljudi idu psihologu. Neki ćute. Neki galame. Neki histerišu. Neki se napiju. Neki okrive nekog drugog za svoje stanje. Ja, evo, pišem. Patetična kakva jesam po genetskom kodu, dok prstima dodirujem tastaturu pokušavam da niz slova koja cure na ekranu kojem treba čišćenje shvatim šta se dešava i zašto se kosmosi urušavaju.
