Aspergerov sindrom – činjenice koje treba da znate

Autor: Jelena Računica

Aspergerov sindrom je autistični poremećaj, jedan iz grupe kompleksnih poremećaja koje obično karakterišu poteškoće u komunikaciji, socijalizaciji kao i restriktivni šabloni ponašanja koji se ponavljaju. Ako vas zanima kako da prepoznate Aspergerov sindrom kod deteta i kako s njime da se nosite čitajte dalje.

Autistični poremećaji se javljaju u mnogo različitih oblika, obično se smatraju neurorazvojnim poremećajima koji su uglavnom prisutni kod dece od rođenja ili ranog detinjstva. Iako je rana dijagnoza veoma važna u ovakvim slučajevima, postoje situacije da se autizam ili Aspergerov sindrom zbog ograničenih socijalnih zahteva ili manjka podrške roditelja otkrije u kasnijem životu što može biti veoma loše za razvoj i normalan život deteta. Ukoliko primećujete da je vaše dete na bilo koji način drugačije od druge dece i da jednostavno ne prati ustaljene norme ponašanja obavezno se posavetujte sa stručnjacima i neka vas niti u jednom trenutku ne bude stid već učinite sve da pomognete vašem detetu.

U zavisnosti od načina na koje dete komunicira i deficita u ponašanju određuje se stepen invaliditeta autistične dece. Postoje slučajevi autizma kada deca sasvim normalno funkcionišu u školi, vrtiću, a postoje i slučajevi kada im je potrebna značajna podrška za obavljanje nekih najosnovnijih aktivnosti tokom dana. Mnogi smatraju da je Aspergerov sindrom jedan od najblažih oblika autizma i simbol je za najfunkcionalnije i najsamostalnije osobe sa autizmom.

Dve ključne karakteristike autizma su:

• Poteškoće u socijalizaciji i komunikaciji.
• Fiksirana interesovanja i repetitivno ponašanje (kada dete stalno ponavlja istu radnju).

Kod dece sa Aspergerovim sindromom može se primetiti manjak normalne komunikacije, odnosno problemi sa normalnim dijalogom (slušanje i odgovaranje), problemi sa gledanjem u oči tokom razgovora, a tu je i sasvim poseban govor tela, izraz lica kao i problem sa održavanjem bilo kakvih veza. Kad su u pitanju fiksirana interesovanja i repetitivno ponašanje to znači da osoba konstantno koristi isti predmet, ponavlja jednu frazu i pokrete, a tu je i preterano vezivanje za rutinu, predmete ili interesovanja. Deca sa autizmom na neke svakodnevne situacije mogu reagovati sa preteranim uzbuđenjem ili pak potpuno ravdnodušno.

Kod Aspergerovog sindroma je najveći problem što se obično ne otkrije pre pete godine života jer stručnjaci još uvek nisu otkrili pravi način ili test sa kojim bi to bilo moguće. Jedan od razloga za to je što se kod dece koja imaju Aspergerov sindrom jezik savim normalno razvija. Autistički poremećaji pogađaju osobe svih etničkih grupa i starosne dobi, a statistike kažu da jedno od 88 dece ima autizam koji se obično otkrije do osme godine. Još uvek ne postoje nikakva istraživanja koja pokazuju kako to Aspergerov sindrom utiče na komunikaciju u odrasloj dobi, ali postoje saznanja da se javljaju problemi u komunikaciji i socijalizaciji čak i ako se otkrije u ranom detinjstvu. Deca koja imaju Aspergerov sindrom su pod puno većim rizikom da kasnije razviju i neke druge, dodatne psihijatrijske simptome i poremećaje posebno u adolescentskoj dobi. Isto tako zabeleženo je da on četiri puta češće pogađa dečake od devojčica.

Otkud naziv Aspergerov sindrom?

1944. godine austrijski lekar Hans Asperger je pratio ponašanje četvoro dece koji su imali problema sa socijalizacijom i integracijom u društvu. Iako je inteligencija te dece naizgled bila savim normalna deca su imala manjak neverbalne komunikacije, nisu pokazivala empatiju i pravila su čudne fizičke pokrete. Njihov govor je bio poprilično nepovezan ili preterano formalan, a fokusirali su se uglavnom samo na jednu temu u razgovoru. Dr Asperger je tada taj poremećaj nazvao “autistična psihopatija” i opisao ga kao poremećaj ličnosti koga primarno obeležava socijalna izolacija.

Aspergerova zapažanja su zabeležena u Nemačkoj, a ostatku sveta nisu bila poznata sve do 1981. godine kada je engleski lekar Lorna Wing objavio seriju studija koje su se bavile decom sa identičnim simptomima poput dece koju je pratio dr Asperger. Upravo zbog toga ovaj poremećaj je dobio naziv Aspergerov sindrom. Za razliku od Aspergerovih, Wingova otkrića su objavljivana širom sveta, a do 1992. godine, zahvaljujući njemu, Aspergerov sindrom je postao veoma poznat u medicini. Uprkos svemu, nauka još uvek nije sposobna da napravi razliku između ovog sindroma i visoko funkcionalnog autizma.

Najčešći simptomi Aspregerovog sindroma

Kod dece sa ovim sindromom može se primetiti govor koji nije ritmičan, ima veoma čudnu inflekciju i poprilično je monoton. Oni obično imaju manjak sposobnosti da kontrolišu ton glasa da bi se prilagodili okruženju u kom se nalaze. Što znači, da mogu nekontrolisano galamiti i svaki put ih treba podsetiti da u bioskopu ili pozorišu moraju biti tihi.

Za razliku od autizma kada se deca u potpunosti izoluju od sveta i grade neki svoj, poseban, deca koja imaju Aspergerov sindrom se od sveta izoluju zbog manjka komunikativnosti i ograničenih interesovanja. Deca u ovom slučaju poseduju neverovatan broj informacija o temi ili predemtu koji ih zanimaju i stalno će pričati samo o tome, a taj razgovor može izgledati i kao skup nespretno prikupljenih činjenica i nepovezanih informacija, bez tačke, pauze i zaključka. Deca sa Aspergerom pristupaju drugim ljudima, ali žele da razgovaraju samo o temama koje njih zanimaju, nemaju razumevanja za nešto drugo. Što se može okarakterisati i kao ekscentrično ponašanje.

Mnoga deca su veoma aktivna u ranom detinjstvu, ali neki od njih ne mogu razviti osnovne motoričke sposobnosti tako rano kao ostala deca pa mogu imati problema sa vožnjom bicikla, hvatanjem lopte ili najobičnijim penjanjem po dečijim penjalicama u praku. U većini slučajeva deca sa Aspergerovim sindromom su često veoma loše koordinisana pa čak i kad hodaju mogu blago poskakivati.

Kod dece sa Aspergerom se u ranom detinjstvu može razviti depresija ili anksioznost, a tu su i ADHD, Turetov sindrom pa čak i opsesivno kompulsivni poremećaj.

Uzroci Aspergerovog sindroma

Baš kao i kod autizma uzročnici Aspergerovog sindroma do sad nisu poznati, ali postoje određena nagađanja. U dosadašnjim istraživanjima naučnici su se fokusirali na traženju abnormalnosti u mozgu kod dece sa Aspergerom. Uz pomoć naprednih tehnologija zabeležene su određene strukturalne i funkcionalne razlike u određenim delovima mozga kod dece sa Aspergerom u odnosu na decu koja ga nemaju. Postoje verovanja da te razlike mogu biti uzrokovane abnormalnom migracijom embrionskih ćelija tokom razvoja fetusa u majčinom stomaku. Upravo to kretanje može uticati na samu strukturu mozga u ranom detinjstvu, a kasnije utiče i na nervne sklopove koji kontrolišu misli i ponašanje.

Na primer, jedna studija je pokazala smanjeni deo aktivnosti u prednjem delu lobanje kod dece sa Asperegrom nakon što su zamoljeni da reše zadatke koristeći lični sud, odnosno zdrav razum. Druga pak studija je pokazala razlike u moždanoj aktivnosti nakon što su deca pokušala odgovoriti na pitanja različitim izrazima lica. Na posletku, istraživanje koje je sprovedeno kod odraslih osoba sa ovim sindromom otkrilo je abnormalne nivoe specifičnih proteina koji su povezani sa opsesivno kompulsivnim poremećajem.

Naučnici su dugo vremena sumnjali da genetske komponente kao i samo okruženje utiče na razvoj autizma samim tim i Aspergerovog sindroma, jer se može desiti da bude nasledno kao i da se javi kod blizanaca. Dodatni dokazi da veza između genetske mutacije i Aspergerovog sindroma zaista postoji su pokazali da kod dece sa autizmom uglavnom postoje stariji članovi porodice koji imaju simptome slične autizmu, ali u puno blažem obliku, a obično uključuju blage probleme sa čitanjem, izražavanjem i socijalizacijom.

Uprkos svim saznanjima specifični gen koji izaziva Aspergerov sindrom nikada nije otkriven. Umesto toga najnovija istraživanja otkrivaju da najverovatnije postoji grupa gena čije varijacije pojedince čine podložnim raznim oblicima autizma. Isto tako se veruje da upravo ta varijacija gena u kombinaciji sa još uvek nepoznatim uticajima iz okruženja utiče na to koliko snažni i izraženi će biti simptomi Aspergerovog sindroma.

Postavljanje dijagnoze

Zbog nedostatka posebno osmišljenih tesova, poprilično je teško postaviti dijagnozu za Aspergerov sindrom i često se meša sa nekim drugim oblicima autizma. U većini slučajeva detetu može biti postavljeno više različitih dijagnoza od različitih doktora u zavisnosti kojim kriterijumima se vode.

Aspergerov sidrom se među lekarima često naziva i visoko-funkcionalni autizam koji se karateriše kao blaži oblik autizma. Neki simptomi autizma mogu biti primećeni kod deteta u samom početku, dok se u pojedinim slučajevima oni razvijaju postepeno sa odrastanjem. Postavljanje dijazgnoze je obično postupak koji se sastoji iz dve faze. Prva faza je obično konsultacija lekara sa porodicom i pedijatrom, a druga faza stručna procena detetovog ponašanja i simptoma. U procenu su uključeni testovi za kognitivnu sposobnost, jezik, koeficijent inteligencije, psihomotoričke funkcije, vokabular, izražavanje kao i ponašanje u društvu. Na osnovu rezulatata svih testova donosi se konačna dijagnoza.

Lečenje

Za Aspergerov sindrom ne postoji lek kao ni za ostale oblike autizma. Najdelotvorniji lek je rad sa detetom i terapije prilagođene svakom detetu ponaosob jer ne postoji šablon koji se može primeniti kod sve dece sa ovim poremećajem jer se razlikuje od slučaja do slučaja.

Najdelotvorniji tretman jeste program pomoću koga će se kod deteta razviti različita interesovanja, pomoću koga će dete korak po korak da se socijalizuje i nauči funkcionisati u svakodnevnom okruženju.

Takve terapije obično uključuju:

• Trening za socijalne veštine – grupne terapije na kojima deca uče da komuniciraju sa svojim vršnjacima.
• Kognitivno – bihevioralna terapija – jedan oblik terapije razgovorom koja anksioznoj deci pomaže da izraze svoje emocije.
• Medikamenti – za decu kod kojih su se razvili depresija ili anksioznost.
• Fizikalna terapija – za decu sa oslabljenim motoričkim sposobnostima.
• Posebno osmišljene terapije za jezik i govor, koje deci pomažu da se pravilno izražavaju i normalno komuniciraju, odnosno učestvuju u dijalogu koji ne obuhvata samo njihove sfere interesovanja.

Pored terapije koja uključuje decu potrebna je i edukacija roditelja i staratelja koji sa decom moraju raditi i kod kuće.

Ono što ohrabruje jeste činjenica da deca kod koje se u ranom detinjstvu otkrije Aspergerov sindrom i koja redovno odlaze na terapije, sa kojom se radi kod kuće veoma uspešno mogu savladati sve nedostatke, ali isto tako celog života najveći izazov će im biti održavanje veza sa ljudima i socijalizacija. Mnogi odrasli ljudi sa Aspregerovim sindromom su veoma uspešni u nekim standardnim poslovima, ali im je često potreban poseban podsticaj da bi napredovali i živeli samostalan i nezavisan život.

10 znakova da dete ima Aspergerov sindrom

Ukoliko vam je sve ovo što smo napisali samo skup stručnih naziva i informacija pokušaćemo vam što jednostavnije opisati deset znakova koji upućuju na ovaj sindrom.

Fokus na samo jednu aktivnost. Većina dece sa ovim sindromom ima samo jedno ili svega nekoliko interesovanja i pažnju posvećuju samo tome. To može biti određena igračka, knjige ili nešto treće.

Formalan način razgovora. Ovakva deca u većini slučajeva žele pričati samo o jednoj temi o kojoj znaju mnoštvo naučnih činjenica, te koriste velike reče i zvuče pomalo formalno.

Poteškoće sa dijalogom. Deca sa Asperegerom obično nemaju razumevanja za dijalog, malo toga im drži pažnju i ne uzvraćaju na način na koji bi trebalo. Isto tako teško čitaju govor tela.

Potreba za rutinom. Veoma često kod ovakve dece se javlja potreba za određenom rutinom. Ustajanje, doručak, škola, spavanje sve mora biti u određeno vreme, a ukoliko želite da nešto promenite verovatno ćete dete morati pripremati danima unapred.

Razdražljivost. U slučajevima kad ne mogu pratiti sopstvenu rutinu ili ne mogu kontrolisati emocije deca postaju razdražljiva i burno reaguju.

Manjak empatije. Još jedan od čestih znakova koji upućuju na ovaj sindrom jeste i naizgled manjak empatije odnosno nerazumevanje tuđih emocija i potreba.

Nerazumevanje razgovora, odnosno tona. U većini slučajeva osobe sa Aspergerom neke izraze shvataju previše bukvalno i ne shvataju šalu ili sarkazam.

Neobičan govor tela. Ako dete ima veoma neobičnu ekspresiju lica, položaj tela, gestikulaciju i izbegava kontakt očima to može upućivati na Aspergerov sindrom.

Spor razvoj motoričkih sposobnosti. Od vožnje bicikla, hvatanja lopte pa sve do psanja. Ako dete ima problem sa savladavanjem nekih motoričkih sposobnosti to može biti simptom ovog sindroma.

Senzorna osetljivost. Kod većine dece se javlja posebna osetljivost na svetlost, glasne zvukove ili određene teksture.

Ako sumnjate da vaše dete ima Aspergerov sindrom iskustva ljudi kažu da ne treba da se obeshrabrite već da dete čim pre pošaljete na procenu kod stručnjaka koji će postaviti dijagnozu i dati vam tačna upustva šta da radite. Što pre dete počne sa radom to će uspešnije prevazići određene poteškoće.

Iako je autizam i svi njegovi oblici kod nas još uvek velika nepoznanica i tema o kojoj se retko priča, nikako ne treba da nešto krijete ili se stidite već da otvoreno pričate o tome i da pomognete detetu da se socijalizuje i nauči ponašati u svakodnevnom okruženju. Isto tako, pronađite udruženja roditelja dece sa ovakvim ili sličnim problemom koji će vam sigurno biti od velike pomoći, što savetima što razmevanjem.