Zašto se med kristalizira?
Kada se tečni, zlatno žuti med pretvori u kristale nalik šećeru, ljude obično uhvati neka panika jer pomisle da med više nije upotrebljiv. Kristalizirani med je sušta suprotnost onome tečnom, lepom medu koga svi obožavamo, ali to nikako ne znači i da je lošiji. Neki čak tvrde i da je bolji.
Med je napravljen od čak 70 odsto šećera i manje od 20 odsto vode, kristalizacija zavisi od odnosa dve vrste šećera koje se nalaze u medu, a to su fruktoza i glukoza. S obzirom da sadrži mnogo više šećera nego što voda koja se u njemu nalazi može rastvoriti ne čudi što dolazi do kristalizacije. Kad se molekuli glukoze odvoje od vode, oni počinju stvarati kristale, a kad se stvore prvi kristali oni grade jadan drugog i njihova količina se povećava. Dakle, što više glukoze u medu to je veća vjerovatnoća da će se med kristalizirati.
Kristalizacija meda je u stvari znak da med nije razređivan ni na koji način, a neki dodatni razlozi koji utiču na kristalizaciju uključuju prisutstvo polena i nisku temepraturu.
Kristali se mogu stvoriti i oko prirodnih supstanci koje se nalaze u medu, posebno polena, a neki stručnjaci tvrde da je kristalizacija dar prirode te da je to jedan od glavnih znakova kako med nije prošao kroz proces pasterizacije i filtriranja, odnosno da je sirov i potpuno prirodna.
Različite vrste prirodnog meda se kristaliziraju na različite načine i to zavisi od same kompozicije meda. Neke vrste meda se kristaliziraju samo na vrhu, a kod drugih se kristali stvaraju od vrha do dna. Sami kristali mogu biti prilično veliki ili sitniji, poput peska. Čak i ako kupite med koji je potpuno tečan neki oblik kristalizacije se vremenom može stvoriti.
Možda je kritslizirani med nešto teže koristiti nego onaj tečni, ali zaista nema nikakve potrebe da ga ponovno rekristalizirate, samo promenite način namene.
