Čuvar porodičnih gurmanluka

Autor: Aleksandra Sekulić

Nostalgični smo na različite načine. Nekom nedostaje društvo sa fakulteta, neko se sa setom seća Kleptonovog koncerta iz ’84, a nekom fali parče zavičajnog neba. I što više odmičemo na ovim ličnim putovanjima kroz život, to je više stvari koje usput počinju da nedostaju.  Čak i ono što nam nije izgledalo privlačno, sa godinama dobije patinu koja proizvodi potpuno drugačiju, topliju emociju.

Često najlepša od svih sećanja sežu u detinjstvo, mladost i povezana su sa porodicom i bezbrižnošću koju smo tada osećali. Porodični ručkovi, domaće pite i štrudle, matine nedeljom i mesto u kući u koje je svako dete volelo da se zavuče. Špajz.

izvor: sustinapasijansa.info

Skriveno carstvo svake dobre domaćice, sa armijom punih tegli i flaša uvek je bilo predmet znatiželje ne samo najmlađih članova porodice, već i malo starijih koji su umeli da izvuku teglu slatkog od smokava, da je isprazne i uredno tako praznu vrate u treći red kredenca, kao da ništa nije bilo. Ili kada se u ranim jutarnjim satima, nakon izlaska za pamćenje odseče dobro parče već načete šunke okačene na S kuku još garavu od dima. Ni jedno mesto na svetu nije u isto vreme tako hladno i mračno, a opet tako toplo kao špajz. Korpa sa voćem, pa korpa sa povrćem. Mast u emajliranoj kanti sa poklopcem i zalihe pasulja za zimu. Kompot od višanja, šljiva, kajsija. Sok od zove, šargarepe i kajsija i naravno višanja. Pekmezi i slatka. Pa turšija i kiseli kupus. Kolači ostali od nedelje. Onda barena paprika, kiseli krastavci i teglice sa feferonima. Zatim kuvani paradajz i mleveni paradajz u običnoj i ljutoj varijanti, s tim da je ljuti pažljivo obeležen kako posle ne bi bilo galame. Sve uredno poslagano na police prekrivene sjajnim papirom koji je sa jedne strane šaren, a sa druge beo.

A onda su u naše živote ušli novi, moderni stanovi. Srećni smo: imaju  centralno grejanje, klima uređaje i video nadzor. Veliki prozori kupaju prostor svetlošću.

By: Jeremy Levine

U njima, najmanja prostorija – kuhinja. Negde čak manja od kupatila. Špajza nigde. Nema ga. Kao da je nestalo domaćica i kao da se nikada više zimnica neće spremati. Tri reda tegli sada čeka u supermarketu, sa mnogo više od tri reda naređanih dodataka na etiketi.

Istina, bilo je i šećera i konzervansa u onim teglama. Ali, bilo je i utkane ljubavi majki, baki i tetaka. I mesecima kasnije, sa  svakom novom načetom teglom, uz svaki zalogaj uneli bi i parče te ljubavi koja je davala poseban ukus, upravo onaj za kojim bezuspešno tragamo u svakoj kupljenoj tegli ajvara. I dok danas prebrojavamo vitamine i minerale pitajući se da li ih je uopšte nešto ostalo, i dok se čudimo koliko mnogo različitih brojeva može da stoji uz ozloglašeno slovo E, zaboravljamo na elementarno važan  sastojak hrane. Ljubav kojom je spremljena za porodicu.

Taj hranljivi sastojak se neće naći u stručnoj literaturi o ishrani i teško da bi se mogli pozvati na neko naučno istraživanje koje objašnjava povoljne zdravstvene efekte izražene brojkama. Ali upravo taj sastojak možda najviše fali onome što danas zovemo zdravom ishranom. Pa sve i da imamo želju da ga uključimo u jelovnik spremivši domaću zimnicu, uzalud. Nemamo špajz. A frižider je previše mali da bi se u njega onako lepo sve poređalo.  Čak i kada bi moglo, nije isto. Nema prepoznatljivog mirisa i nije dovoljno sakriven kako bi se krišom ispraznila tu i tamo neka tegla.

Ostaju nam redovi u supermarketima i nada da ćemo naći nešto sa etiketom koju ćemo umeti da pročitamo, a što će bar malo da liči na uspomenu iz detinjstva. Tragaćemo za antioksidansima i čarobnim voćkama sa drugog kraja planete svežim usred zime. I nabavićemo dosta toga.  Ali bilo šta u tom obilju teško da će u maloj, skučenoj kuhinji izazvati onu živost kao što je to uspevala tek otvorena tegla kompota od jagoda u januaru.