Mamina separaciona anksioznost
Otprilike između 8 i 24 meseca starosti, bebe ulaze u fazu u kojoj se plaše da se roditelj (najčešće mama), kad se jednom izgubi iz vida, više neće vratiti. Na sve strane po internetu čitam savete kako da bebi olakšate ovaj period, kako da joj pomognete da shvati da ne odlazite zauvek, da ćete se vratiti… Kako, sve u svemu, da kod deteta razvijete jedan zdrav stav o tome šta se dešava kada ga mama prepusti nekom drugom na čuvanje.
Međutim, mnogi ne pominju da postoji i druga strana te medalje.
Od kad se beban rodio bila sam pored njega. Ostavila sam ga bakama, spavajućeg, na manje od 3 sata sve do njegovog sedmog meseca. UKUPNO na manje od 3 sata za sedam meseci! Nisam osećala potrebu ni da izađem negde uveče (uglavnom bih se samo srušila u krevet kad on zaspi), niti da bilo gde idem bez njega. Suprug dosta putuje, pa sam najčešće bila sama sa bebom kod kuće.
By: Vinoth Chandar
Nedavno sam počela da “izlazim”. Prošlog meseca sam 2 puta uveče išla na neke proslave nakon što on zaspi, pa se ostavljanje svodilo na uputstvo šta raditi ako se probudi i “…ako ne bude zaspao nakon što mu daš vodice, zovi me, tu sam za 15 minuta“.
Kako je sve prošlo dobro, odlučila sam se na sledeći korak.
Pre par nedelja upisala sam kurs koji već duže vreme merkam, koji ima časove dva puta nedeljno, po 3 sata. Na to dodajem još pola sata tamo i nazad, što je ukupno 4 sata van kuće. Četiri sata bez mog mezimca. Povratak bi trebalo da se dešava tačno kada on leže da spava, što znači da ga suprug i baka pripremaju za spavanje, a mama samo utrčava na podoj i ušuškavanje u krevet.
Tu kreću problemi. Ne bebini, beban je to super podneo, već moji.
Uputstva se više ne svode na “zovite me ako plače”. Ne sme da plače. Ja ne mogu da izađem sa pola časa jer neko drugi ne može da izađe na kraj sa mojim detetom. Uputstva su mnogo složenija i idu u sitna crevca: šta da jede, kada da jede, koju portiklu koristiti, kada se kupa, da li prati kosu ili ne, koji sokić dati, šta mu je omiljena igračka ove nedelje… ma mogla bih da izmislim još bezbroj, ali se suzdržavam.
Osim toga, kad se ja vraćam nazad, on je već preumoran. Prošli put je zaspao pre nego što sam stigla kući. Nije mogao da izdrži. Ne mogu vam opisati osećaj krivice koji me je tada preplavio.
Shvatila sam da je separaciona anksioznost više moj problem nego njegov. On će plakati 5 minuta, možda 10, a onda će se zabaviti nečim. Ja ću sedeti na času gledajući u telefon, zvati na pauzi da pitam da li je sve u redu i trčati kući (bukvalno: trčati) jer znam da je on strašno umoran a “ne može da zaspi bez mame”. A kad on uspe da zaspi bez mame, biću nesrećna 2 dana jer sam ga izneverila.
Sve blesave mame koje se osećate isto kao i ja, evo par reči koje bi mogle da Vam pomognu da prebrodite krizu.
Anksioznost je normalna stvar. Mnogo je izraženija kod roditelja koji su, kao ja, sa detetom proveli prvih nekoliko meseci bez razdvajanja. Ona označava da smo za naše dete vezani, da za njega brinemo i deo je roditeljskog instinkta. Taj majčinski instinkt me je mučio od trenutka kada sam ostala u drugom stanju: kako bebi, detetu, saopštiti da ne možeš uvek biti pored njega da ga čuvaš i štitiš? Kako to sebi priznati? Ipak sam ljudsko biće, nisam svemoguća. Dete će to jednog dana samo shvatiti i verovatno će ga boleti manje nego što mene boli.
By: David Terrazas
Deca su prilagodljiva. Vrlo će se lako adaptirati na nekog drugog ko vodi računa o njima, bilo da je u pitanju baka, deka, tetka ili vaspitačica. Bez obzira što niko od ovih ljudi ne može stvari raditi isto kao Vi, oni imaju svoje načine. Možda će u prvom trenutku ti načini bebi biti strani, ali dok se okrenete, oni će već prihvatati da je sa bakom tako, a sa tetom onako. Problem je, opet, samo u glavi mame.
Vrlo je važno ostavljati bebu na čuvanje drugim ljudima. Ovo će joj pomoći da razvije socijalne veze, shvati kako funkcioniše svet oko nje i počne da oseća poverenje prema bliskim ljudima koji nisu mama i tata.
Vreme koje ne provodite zajedno je dobro i za vaše zdravlje. Ako ne možete da se udaljite od bebe ni na sekund a da, kao ja, ne razmišljate kako će Vas mrzeti sledeća četiri dana, nešto radite pogrešno. Bitno je da posvetite malo vremena sebi. Nekad čak i bitnije, posvetite vreme partneru i Vašoj vezi! Ili se setite svih onih zaboravljenih prijatelja – to će Vam isto u životu mnogo značiti. Uostalom, što ste Vi bolje raspoložene i, uopšte, u boljem stanju, to će i bebi vreme provedeno sa vama biti lepše i korisnije.
I za kraj, samo da Vam kažem: osećaj krivice mora da postoji u početku. Pokušajte da se izborite sa njim. Shvatite da ne radite ništa loše.
Imati dete je prelepo iskustvo. Nemojte ga upropastiti i sebi i tom detetu silnom “požrtvovanošću”, jer preterana vezanost nije dobra ni za njega, a ni za Vas.
Uživajte, mame!
Pozdrav, Lana
